SIX PACK : ‘Hrvatska ima odličnu demo scenu’

AH: Predstavite se, molim vas!

Miki: Ja sam Miki, pevač benda Six Pack… pored mene Đole, basist benda Six Pack. Đole: Bravo..(hahaha)..

Miki: Hellouu…

AH:Kad se na internetu traži nešto o Six Pack, jedino što možeš izgooglati jest galerija slika sa FERove brucošijade. Nema ničega uopće. (AS: Imate li vi recimo myspace profil?)

Miki: Ne! Hahahaha.. Da objasnim o čemu se radi. Radili smo site koji je dugo vremena postojao na domeni www.sixpack-serbia.com i čovjek kojem smo dali da uradi site sve je vreme pravio neku glupost i kad je konačno došao i rekao – hura, evo, gotov vam je site, nismo mogli da verujemo koliko je to bilo amatersko i bezveze. Site će biti gotov za možda nedelju dana. Tjedan.

Miki: Verujte mi da nam sajt pravi otprilike ono – Bill Gates (hahaha). Bit će dobar site. Radili smo na tome da bude jako brz. Manje više sve kako klikneš, tako radi, a ne da klikneš i čekaš.

AS: Držite li vi do marketinga? Imate li osjećaj da ste mogli postići nešto više, ući na mainstream scenu? Zadnji album La Musique je u Hrvatskoj izašao za Aquarius Records, mislite li da su oni dovoljno učinili na promidžbi?

Miki: Aquarius je grana kao i Multimedia iz Beogradu, grana Universala. Znači, tačno je da je na planu marketinga moglo više da se uradi. Mi smo kao punk rock bend našli mnogo izoliranih od njih zato što… Universal jeste major label, ali to na našem balkanskom nivou ne znači ništa…išavši tom logikom, objavili smo za njih. Kao i mnogo drugih bendova i sto priča koje ste čuli pre nas, sto obećanja – ništa od toga. Od svega toga se dobije jedan crno beli spot. U Beogradu postoji jedan časopis koji se zove Yellow Cab i bavi se programom u Beogradu od 1. do 30. u mesecu (AH: poput InZg u Zagrebu?)… da! Po zvaničnim anketama i podacima iz najvećih prodavnica u Beogradu – Mamut, Megastore– mi smo bili na 9. mestu prodavanosti sa mainstream izvođačima tipa Zdravko Čolić. To nije podatak za zanemariti. Da bi meni moj izdavač direktno rekao: „Toliko ste malo prodali da je mene sramota da ti kažem koliko“.

Đole: Svi oni imaju neku svoju priču koju furaju, ali nitko nema onu pravu alter priču koju ti hoćeš da isfuraš kao neku europsku varijantu.

AS: Je li stigla kad ponuda nekog kao što je Epitaph iz Sjedinjenih Američkih Država?

Miki: Ne, Epitaph nema niti pojma da postojimo, niti smo mi ikad nešto od materijala slali okolo nikome. (AS: dobro, vjerojatno i zbog tekstova na srpskom, da su na engleskom, možda bi drugačije bilo)… meni ti tekstovi nisu na srpskom, za mene su to tekstovi na jezicima svih zemalja ex Jugoslavije, cijelog Balkana. Mi kao punk rock bend nemamo ambiciju da budemo američki bend pre nego balkanski bend i ovo što imamo zasad je okey. Žalosno je što je na celom Balkanu rock’n’roll scena u tolikoj financijskoj močvari.

Mi smo dobar bend. Odgovorno tvrdim da jesmo. Mi smo bend koji postoji 12 godina (AS: pa imate iza sebe i bazu fanova).. tako je, da! Mislim, znaš – pare koje mi zarađujemo su smiješne, razumeš. Žalosno je što ja ne mogu da živim od toga, nego svi moraju da rade još pet poslova da bi mogli da dođu večeras u Križevce uopšte da sviraju.

AH: Što radi bend kad ne svira? Imate li „zanimanje od 07 – 15“?

Miki: Po zanimanju misliš? (AH: da, da). Branko gitarista je neka vrsta trgovca, Đole radi u turističkoj organizaciji..

Đole: Aviokat…

Miki: Bubnjar je PR jedne jako dobre trgovinske firme. Ja imam svoju firmu za marketing, to je ustvari jedna mala kancelarija gdje radim dizajn za billboarde, plakate i sl.

AS: Ti imaš i svoj drugi bend, Čovek bez sluha. Držiš li to po strani ili si aktivan kao i sa Six Packom?

Miki: Jako sam aktivan. Čovek bez sluha je naš bratski bend još mnogo pre nego sam ja počeo sa njima da sviram, Đole to jako dobro zna. Oni su iz Kragujevca i kad god bi mi snimali kod čuvenog Duje iz KBO u njegovom demo studiju, oni su bili prvi tu da kažu: hej drugari, treba li gitara neka da se donese, kabel, trzalica, bilo šta?

Đole: Verujte, to su naši veliki prijatelji. Ceo bend. Kolko mi postojimo, postoje i oni. Jako se dugo znamo. Svi su nam stvarno veliki frendovi.

Miki: Oni su ostali bez pevača, otišao je da živi preko grane, mene su pozvali da napišem neki tekst. Pa kad sam napisao, rekli su da ga i otpevam, pa ajde da snimimo zajedno neki spot. Ljudi misle da smo mi neki rivalski bendovi, kao raspao se Six Pack ili obrnuto. Ja možda malo više radim da bi i jedan i drugi bend održavali kontinuitet, ali da nema toga, ja ne znam šta bih radio.

AS: Kad usporedite srpsku i hrvatsku underground scenu, bendove, ima li razlike, koja vam se čini naprednija, bolja? Kako ljudi reagiraju na vas u Srbiji, a kako u Hrvatskoj?

Miki: Posle koncerta u Boogalou u Zagrebu, ja sam ukapirao kako Hrvatska ima jako moćnu rock’n’roll scenu. Mi smo imali tu čast da sviramo posljednji kao najveći bend i ja sam se telefonom razgovarao sa organizatorima kad smo dogovarali svirku, rekao da je sa nama sviraju demo bendovi. I kako smo svirali zadnji, ja sam gledao sve te bendove prije nas sa balkona, njih 7,8 i naježio sam se, uletio sam u backstage i rekao: „prestanite da se alkoholišete, ljudi tako dobro sviraju, nećemo mi da se obrukamo“. Tako da Hrvatska ima jako dobru scenu, sviđa mi se što je jako šarena – ima reggae bendova, imate dobru hip hop scenu, jako inteligentne tekstove pre svega (AH: pa imate i vi Marčela)…a Marčelo..pametnije dete nismo videli u životu.

Đole: Mi smo napravili koncert u SKC-u u Beogradu usred Exita. Drugi dan je bio Exit festival. Napravili smo koncert i sve je bilo puno. To ti je dovoljan dokaz da nas cijene.

AS: Da vas pitam nešto što se provlači kroz hrvatske forumske punk krugove o vašoj svirci sa nekim nacionalističkim, četničkim srpskim bendovima što neki kažu za Ritam nereda, čak su izvučeni i određeni plakati sa tog koncerta – spominje se zabranjen ulaz Ciganima. Imate li stav u politici i prema njoj ili ste apolitični?

Znaš da je Six Pack vrlo angažovan bend pre svega, kad pričamo o ljubavi i o socijali. Znači – poruka je na kraju uvijek, to je pod jedan. Pod dva, Ritam nereda je jedan dobar bend iz Srbije. Niti je četnički – to četnički, evo to sam čuo sad posle 100 godina, ne znam ni kad sam čuo taj izraz. Niti je nacistički. Istina je da su njih skinsi skapirali kao nešto svoje, kad ništa svoje u Srbiji nemaju nego gdje god dođu naprave sranje i dobiju batine od pankera i to je sve što dobiju (Đole se smije…). Desilo se to igrom slučaja da su uspeli tog malo Roma da ubiju na ulici. Nas su Ritam nereda zvali kao dobre drugare, kao dobar bend da im dovedemo malo publike na promociju albuma. Nas su uvukli u priču, nismo znali gde smo, krsitli smo se ovako – halo, još sam i skins?!? Ko to priča, taj slabo sluša rock’n’roll.

AH: Evo, četrdesetak sekundi do kraja, memorija se bliži kraju. Na Fabričkoj greški citirate Bajagu, na La Musique isto. Znači da volite i slušate Bajagu?

Miki: Jako. Evo, Đole je ovde prisutan. I on i ja obožavamo Bajagu. Mi se nikad nismo folirali da smo nastali na Cro Magsima. Mi smo bili drugi razred osnovne škole i tada si slušao Lepu Brenu ili Bajagu. (AH: bolje Bajagu)..mi smo slušali Bajagu. To je jedan od najfinijh čoveka sa srpske rock’n’roll scene, jako dobar pesnik.

Nažalost, memorija je bila ograničena na dvadesetak minuta i naprasno je došao kraj intervjuu. Momci iz Six Packa bili su jako pristupačni i raspoloženi za razgovor, stoga se razgovor nastavio i off the record, gdje je bilo riječi o skejtanju, rampama, ozljedama zadobivenim od strane istih. Koju minutu prije, predgrupa je započela svirku, a prvi redovi su namazali laktove voskom da pogo bude energičan, a opet elegantan i da donjište uda zvanog ruka lakše klizi po bratu pankeru. Six Pack su se povukli u back stage koji je, nota bene, veći od KSET-ovog. Barem u nečemu šijemo taj „bratski“ klub.